МИЛАНЧЕ “ГРАДИ” БУДУЋЕ ШАМПИОНЕ

Тих, миран, ненаметљив, предузимљив, упоран, радан, креативан, доследан, експедитиван, оштроуман, лавчина. .. Родитељи чију он децу учи фудбалском занату га обожавају, клинци још више. Добар стручњак, зна да направи атмосферу, најбоље зна шта је малишанима најпотребније, а многи кажу да је он чак испред многих младих стручњака у Србији. Он гради будуће шампионе и кује гвожђе док је вруће. Он усмерава оне који ће једног дана дати срце на терену за свој клуб, за своју земљу. Он је Милан Миленковић, тренер млађих категорија у ФК Рад, један од оних тренера чији рад и име обећавају највише домете. Миленковић је у фудбалу од осме године, а у тренерским водама је готово деценију, иако тек што је прославио 30. рођендан. Међутим, он је доказ да младе године не значе недостатак искуства и врхунског квалитета. Мало је сигурних ствари у спорту, али ова јесте – сваки “клинац” у његовим рукама израшће пре свега у доброг човека, а потом и у одличног спортисту.


Миленковић тренутно у ФК Рад води генерацију 2006. са полазиштем да једног дана постану првотимци, а његов превасходни дни циљ је да сви дечаци које тренира постану на првом месту квалитетни људи.


-Моја жеља је да ови дечаци једног дана заиграју у првом тиму, а изнад тога ми је да их научим да сутра постану добри, културни и васпитани људи. Резултати треба да буду у другом плану, а не да се постижу по сваку цену. Пре свега ови дечаци треба да одрасту и постану добри људи , па тек онда добри фудбалери. Имам жељу и велику љубав за ту децу, а то је главно. – јасан је популарни Миланче.


Он наглашава да резултати које постиже са децом нису дошли као последица притиска или очекивања.


-Ја децу не припремам да они нешто морају, једино што је императив јесте учествовање у познатом поздраву пре и после утакмице „Само Рад!“. Једино што од њих тражим да се увек боре и труде. Сваки добар спортиста упоредо уз рад на свом телу и снази мора да се посвети изградњи духа и снази воље. Опет наглашавам, приоритет је да они израстају у добре ђаке и добре људе. А једног дана ће сигурно бити понос Рада, Бањице, Београда, Србије, своје породице, пријатеља – каже Миленковић.


Миленковић је на клупи дечака од 13 година, а ни сам није много старији од њих – тек ‘гази’ 30-у, те се намеће питање ауторитета. Како је успео да их “савлада”, натера их да га слушају и поштују, и какав однос уопште има са њима – како они њега гледају, а како он њих?


-Акценат не стављам само на спорт и игру, већ и на педагогију, психологију и социологију. Мени је школовање и образовање помогло да знам да се поставим у односу са децом, када треба ја сам им родитељ и пријатељ и брат.. Имају апсолутно поверење у мене и разговарамо о свему. Велику улогу игра и то што у тој деци не гледам играче или новац, већ мале људе са свим њиховим емоцијама, врлинама и манама и трудим се да сваком детету приђем на другачији начин, у противном ако им прилазите на исти начин правите грешку – образлаже млади тренер Рада.


Генарација дечака 2006 је често на припремама или турнирима у земљи или иностранству, што захтева додатну одговорност и вештину. Миленковић признаје да никада није пропустио прилику да малим фудбалерима приушти добру туру кроз град у ком су и пружи им нека знања из опште културе.


Циљ ми је да мали фудбалери осим спорта науче још много тога. Имам добро осмишљену анимацију на путовањима, занимљиве обиласке, задатке, такмичења. У најкраћим цртама функционишемо као једна породица.- искрен је тренер будућих нада.


Миленковић истиче да нема проблем са родитељима и њиховим приступом деци са којима се нажалост сусрећу тренери у другим срединама.


-Родитељи могу да дају крила деци, а могу да им их „сасеку“. Велики број деце психолошки поклекне, не могу да издрже притисак очекивања родитеља који у деци траже излаз из своје незавидне финансијске ситуације и желе да се што пре уновчи. Тако чак ни рад ни таленат у комбинацији нису гаранција, ако нема апсолутне подршке породице. Имам срећу, моје искуство јесте да се много лепше развијају и боље резултате праве деца која нису оптерећена тиме. Деца овог узраста не смеју да фудбал доживљавају као посао. То треба да им буде уживање, да дођу на тренинг срећни и задовољни, и то је најважније. Срећан сам што клинци које тренирам наилазе на разумевање родитеља – истакао је он.


Миленковић је више од две деценије у водама фудбала, и било је успона и падова, али каже никада му није пало на памет да одустане, јер онај ко први пут помисли да одустане, тај ће одустати сигурно кад-тад.


-Треба се подићи након пада, а сваки пораз је само нова мотивација. Одувек сам желео да се бавим нечим где нешто могу да мењам и да нешто добро урадим за друге. Моје амбиције су велике и увек се трудим да напредујем и учим. Планирам да ову генерацију изведем до краја, а преузео сам их кад су имали девет година, и у том циљу жртвовао сам много. Имао сам неке понуде, али их нисам прихватио, јер сам везан за клинце и не бих волео да их „издам“ својим одласком. – искрен је он.


Како би млади тренер на терену увек био концентрисан и преносио позитивне вибрације деци, неопходна је хармонија у приватном животу.


Све победе овог света не могу да надоместе породицу. Мој циљ је да једног дана оснујем породицу онакву какву сам ја имао, и да васпитавам своју децу да буду добри људи са исправним ставовима. Срећан сам кад су људи око мене срећни и задовољни и онда се потрудим да их усрећим онолико колико је то до мене. Срећа је у малим стварима. Победа и пораз не значе ништа, ако немате са ким да их поделите. Када вам је стало до некога, увек можете да пронађете време и мотив да га видите – каже наш саговорник.


Миленковић настоји да малим фудбалерима усади здраве ставове како би сутра постали квалитетни људи, и настоји да им да путоказ како би избегли замку у којој се Србија нашла.


– Данашња омладина се налази у катастрофалној ситуацији. Поремећен је систем вредности. Нажалост, данас је добро што је популарно, и такав, погрешан, став влада у свим сферама друштва. Треба децу изопштити из тих вулгарности које су данас све присутније . Жалосно је да људи без каријере и морала буду узори данашњој омладини. Покушавам да децу усмерим да им узори буду наставници, професори, доктори, инжењери, успешни спортисти, и да једног дана они буду узори будућим генерацијама. Треба радити на себи,изграђивати се,

пратити исправан пут, колико год то изгледало тешко, јер оно што нам се презентује није добро и треба га избегавати – сматра Миланче.


Упарво из горе наведеног појам образовања је данас обесмишљен, у спорту понајвише, а Миланче тврди да је образовање и више него битно за сваког спортисту.


-Образовање је изузетно важно јер неписмен, да не кажем „глуп“ спротиста не може бити добар спортиста. Не тражим од фудбалера да зна математичке формуле или формуле из физике и хемије, али ако играч има проблема са психом и учењем и не може да усвоји школске предмете, тешко ће усвојити неке ствари које му прича тренер. Образовање је школа за ум, а спорт за тело. Зато обавезно код моје деце инсистирам на томе да уче и буду добри ђаци. Има ситуација да спористи, пре свега фудбалери ставе образовање по страни, па на крају заврше на рубу пропасти. Народу се пласира неколицина оних спортиста који су стекли и имају све, а шта је са многима којима то није пошло за руком. Управо због тога инсистирам код моје деце да велику пажњу посвете школовању – закључио је Миленковић.


© ФК РАД Београд 2019