ИГРАЛИШТЕ У ГОРЊОЈ БАЊИЦИ

На најлепшем месту Горње Бањице налазило се општинско земљиште које се звало „Задругарско”. Терен је био земљан, травнат, нераван, са импровизованим стативама, а становници насеља Бањице су деценијама ту играли фудбал недељом међусобно или против околних села. Терен се користио и за вашаре у дане Слава Бањице Павловдана и Духова. Постојали су после 1945.године генерацијски тимови А (најстарији), Б и Ц. Највећи део играча Б тима (10) постали су окосница ФК РАД-а 1958.године, када је ГП РАД одлучио да преузме од „Развитка” регистрацију и место у доњем делу табеле III разреда Београдског Подсавеза. Терен се са северне стране граничио са улицом Краљице Ане, са источне двориштем Основне школе и дечијим вртићем, са јужне путем за бањичко гробље, са западне целом дужином са имањем домаћина Велимира Живковића. Оквирне димензије су биле 95 x 70 метара. Већ за неколико недеља ГП РАД је поравнао терен специјалним машинама, а за почетак је направљена провизорна ограда од плетене жице висине 2,5 метара, стављене праве стативе, терен прописно обележен и регистрован за првенствене утакмице најнижих разреда иако са минималним дозвољеним димензијама. Економат је био смештен у једној покретној кућици у воћњаку Велимира Живковића, верног навијача Клуба, оца голмана Ђурђа. Играчи су се облачили поред економата, а тренер чика Никола Марјановић у домаћиновој кући. Бројна и бучна публика са Бањице и из ГП РАД стајала је непосредно уз аут линије. То је додатно атмосферу чинило загрејаном, публика је била 12. играч – тако да су сви тимови одлазили са Бањице са много голова у мрежи. ГП РАД је наставио са радовима на игралишту, а фудбалски навијачи из предузећа су проводили много времена на Бањици радећи добровољно (Тривић, Симке и др.). У наставку извођења радова извршено је скидање површинског слоја земље, направљена дренажа, а терен је насут црвеном шљаком. Био је то квалитативан помак, терен је био раван, није више било блата, омогућена је боља игра, али шљака је ипак шљака. ГП РАД после извесног времена иде и даље: гради се ресторан, просторије за Управу, сала, свлачионице са купатилима и то све на источној страни, на земљишту који је до тада био дечији вртић. Због преласка у више разреде терен је морао добити веће димензије.

Игралиште је са западне стране проширено за 3 метра целом дужином јер је Велимир Живковић дозволио да се за то искористи и део његовог имања које се граничило са игралиштем и повукао ограду која је била и ограда игралишта.То је омогућило да се са западне стране целом дужином направе четири реда монтажне бетонске трибине. На источној, супротној страни било је могуће подићи само шест редова монтажне трибине од цевастих скела у дужини од 40 метара. Са северне и јужне стране игралиште је ограђено бетонском оградом од монтажних елемената и ту није било публике – да би се добила потребна дужина. Све ове велике трошкове неко је платио али без фактура, тако да је кружила анегдота да је приликом пописа у ГП РАД игралиште пописано и прокњижено као “нађено основно средство”. Као идеш, идеш па нађеш игралиште са трибинама, оградом и осталим и попишеш га као своје…

Од бањичког „задругарског” створено је лепо упаковано игралиште са свим садржајима, окружено зеленилом воћњака и високог растиња. Највећи недостатак и даље је био шљакасти терен. ГП РАД је одлучио да реши и тај проблем. Склоњена је шљака и постављено је стотине тона роловане земље са густом ливадском травом из Шимановаца. Радовима је руководио најпознатији стручњак за спортске терене инжењер Срђан Мркушић. Квалитет и густина траве су појачани семеном енглеског љуља. Када су сви радови завршени, терен обележен, постављене обле стативе, јарболи и заставе – био је то прави зелени фудбалски кутак Београда на коме се годинама играо и добар фудбал. Ресторан и башта допуњавали су амбијент. На том игралишту ФК РАД је из III ушао у II, из II у I разред, ушао у Другу београдску лигу, затим у Прву београдску лигу и Српску лигу. Било је то од 1970. године и игралиште и дом ветерана “Несаломиви”.

Програм изградње насеља Бањице на месту нашег игралишта предвиђао је друге садржаје тако да је ФК РАД морао да тражи ново решење. Игралиште је коришћено до 1973. године када је скоро читава Горња Бањица порушена, укључујући и објекте игралишта.На сцену ступа дипл. инжењер Александар Јојић, генерални директор, који тај проблем подиже са нивоа Општине на ниво Града Београда и са Зораном Настићем, председником Града, праве добитну конструкцију за ФК РАД, ГП РАД, сервис “Мерцедес” и Град Београд.

Конструкција да се дође до свог стадиона у то време била је сложена, било је потребно:

– да ФК РАД за своје потребе добије објекат Краљеве трибине у Црнотравској бб, коју ће реновирати, са око 6,5 хектара земље на коме ће изградити главно и помоћна игралишта, с тим да главни терен има атлетску стазу и друге елементе за атлетска такмичења, која би Град користио за повремене потребе атлетских митинга;

– да ГП РАД испод својих терена према Булевару ЈНА изгради бициклистички велодром, као накнаду за уступљени објекат и земљиште, који Београд није имао, нити га и данас има;

– да ГП РАД свој Машински погон из Беранске дислоцира у Батајницу, у круг већ постојећих погона, а да се на том терену прошири Сервис “Мерцедеса” који је за то вероватно платио озбиљну накнаду;

– да се Трибина и земљиште добијају у закуп до 1999, а касније је уговорена трајна додела. Сви су се придржавали договора, свако испунио своје обавезе – осим што је велодром испао из комбинације. Нико није на томе инсистирао када су се видели стварни трошкови изградње таквог објекта. Касније, у складу са потребама и прописима уговарани су нови односи са СО Вождовац која је увек имала разумевања за ФК РАД. На једној од најлепших локација у Београду, испод Бањичког виса, на надморској висини изнад 200 метара, сада у близини Спортског центра и ВМА, почела је изградња Стадиона ФК РАД.

ГП РАД је приступио радовима на крајње запуштеној трибини – са посебно сложеном дрвеном кровном конструкцијом. Трибина је оспособљена, унутар ње направљене свлачионице за играче и судије, економат, велика сала (коју је користио и ОКУД РАД), просторије за Управу, тунел за излазак на игралиште, амбуланта – сви садржаји потребни за савезни ниво такмичења. Изграђен је ресторан са преко 450 м2 површине , да би закуп био додатни приход. Кровна конструкција је, после анализа статичара, морала да буде скраћена готово на пола и тиме је објекат значајно изгубио на својој изузетној лепоти а половина редова на трибини више није била заштићена. Сетимо се и два радника ГП РАД који су радећи на крову несрећно изгубила животе.Изграђен је главни фудбалски терен по свим стандардима и прописима, са атлетском стазом, која је, нажалост, додатно удаљила терен и играче од публике, а практично никада није била коришћена, осим за међупогонска такмичења ГП РАД и потребе вождовачких Основаца. Са источне и јужне стране су подигнути култивисани дрвореди разнобојног растиња – да би се амортизовао ветар и празан простор који је био са три стране терена. Изграђени су и помоћни терени са травнатом, шљакастом или бетонском подлогом, зависно од намене. После играња по туђим теренима (на стадиону Партизана и Галенике) ФК РАД је добио свој стадион. У централној ложи, из које је Краљ Александар поздрављао параде, а маршал Тито партизанске јединице у смотри 1944, сада су седели чланови управе ФК РАД, руководиоци ГП РАД и гости. Прва званична утакмица на новом стадиону ФК Рад који је имао капацитет од 3 500 гледалаца одиграна је 13.августа 1977. године против македонске екипе Брегалница из Штипа у оквиру тадашњег првенства тадашње Источне групе Друге савезне лиге.ФК Рад је савладао госте резултатом 2:0 (1:0), а у историју се као први стрелац уписао Драган Кокотовић, голом у 19.минуту. У наставку утакмице мрежу Брегалнице затресао је и Вучинић у 63. минуту.Стадион је доживео још неколико већих измена током коришћења (подизање монтажних кружних високих трибина на северној и јужној страни) , изградња монтажних објеката за млађе категорије, скидање атлетске стазе и др. Највећа промена предвиђала је да Стадион прерасте у Пословно – спорски центар за 20.000 гледалаца, са хотелским апартманима са пет звездица, са пословним простором испод трибина и у четири куле. Идејни пројекат је направио арх. Момчило Поповић. Био је то савремени приступ а намера тржишно оријентисана. ФК РАД би добио трајно обезбеђене приходе и прелеп стадион. Приступило се решавању имовинско-правних питања, затварању финансијске конструкције, уклоњене су монтажне трибине, посечено предивно разнобојно дрвеће, започели радови на јужној страни и – крај. Државна, политичка, економска и социјална ситуација се мењала на горе и инвестиционе активности замирале. Једна изванредна пословно-спортска замисао је одложена на неодређено време. Годинама је широки откоп на јужној страни игралишта, са уграденим великим количинама бетона на то подсећао, а арматура бушила лопте.У последње време ФК РАД је нашао покровитеље и наставио са изградњом помоћних терена, ресторан је реновиран и опремљен европски, уређене све просторије Клуба, набављен нови инвентар и опрема, постављен семафор, затворен је откоп и тиме се показује смисао за потребе и заинтересованост за даље инвестирање све до 2014.године када се кренуло од мртве тачке.

Промењ на је комплетна травната површина, а јужна трибина је добила своју бетонску конструкцију и премијерно је отворена за уводни меч у пролеће 2015.године против Новог Пазара.

Оно што је деловало немогуће, добило је своје остварење 10.августа 2016.године против Радника из Сурдулице – Стадион Краљ Петар Први је добио рефлекторе и могућност играња утакмица у вечерњем термину. Комплетну финансијску конструкцију је затворило актуелно руководство клуба.

Сви поклоници „грађевинара“ верују да ће, када се стабилизују економске прилике у Србији, руководство ФК РАД вратити идеји о изградњи пословно – спортског објекта по европским стандардима утврђеним за фудбалске стадионе и савремено пословање.