КОРМИЛАР ФУДБАЛСКИХ „ГРАЂЕВИНАРКИ“

ДАНИЈЕЛА МИРЧЕТИЋ, ТРЕНЕР ЖФК РАД

Постоје људи који одустану након прве веће препреке у животу, а постоје и они које непријатна ситуација мотивише и тера да настави даље, још јаче и одлучније.

Данијела Мирчетић је дама која се никад не предаје. Њена харизма, урођена лидерска способност, неоспоран фудбалски  квалитет  , знање, идеја и визија , оданост и преданост послу одвајају је од других девојака. Она је фудбалски фанатик заљубљен у овај спорт који се прихватио нимало лаког посла  и преузео одговорност вођења ЖФК Рад.  У интервју за клупски сајт, Данијела Мирчетић говори о играчкој каријери, тренерском послу  са  посебним освртом на стање у женском фудбалу.

Када се појавила љубав према фудбалу и како је то почело?

– У фудбалу сам од како знам за себе. Док су другим девојчицама играчке биле лутке, моја омиљена играчка је била лопта. Имам утисак да, кад сам је први пут узела и шутнула, да сам знала да ћу се бавити фудбалом. Као мала сам је прво шутирала сама по дворишту и улици , а касније са дечацима из комшилука. С почетка је дечацима то било чудно, али с обзиром да сам добро играла брзо су ме прихватили. Највећи “кривци”  за моје дружење са “буба – маром” били су моји другари Александар Мијајиловић, браћа Милинковић, Митар и Никола и браћа Глигорић , Филип и Стефан. Неизмерно  сам им захвална на томе. Потом је фудбал постао актуелан у школи , тако да сам наступала за школску екипу на разним такмичењима. Био је то први озбиљнији корак, у мојој спортској каријери. Никада се нисам покајала што се бавим фудбалом. Спорт ми је пружио много лепих ствари у животу, много пријатеља, лепих путовања, дружења…- започиње причу Мирчетићева.

Долазите из Осечине, сигурно да сте осетили у тој варошици коментаре  типа  “види мушкараче игра фудбала”. Колико су Вас дотицале дилеме око тога да ли је фудбал мушки или женски спорт и да ли сте имали подршку породице?

– Било је разноразних коментара, али на њих нисам обраћала пажњу. Слушала сам своје срце и радила оно што желим и волим. Нисам ишла против себе нити обраћала пажњу на коментаре са стране. Касније су и ти, који су негативно  коментарисали, видели колико се озбиљно бавим овим послом,    пружили ми подршку. Чак су на почетку и моји родитељи били скептични по питању мог одабира спорта, док нису схватили да ми је фудбал све што желим у животу, па су ми  и они дали пуну подршку.

Како су реаговали дечаци кад  би видели да боље играте фудбал од њих?

– Веровали или не,  позитивно!  Редовно су ме звали на рекреативне партије малог фудбала, а било је позива да са њима играм и турнире, где сам са задовољством играла.

Вашу фудбалску каријеру су обележила два клуба. Слога из Земуна и Рад. Како је дошло до сарадње са овим узорним женским фудбалским  колективима?

– Е, богами ту је мој стриц одиграо важну улогу. Познавао је легенду и доајена српског спортског новинарства Звонка Михајловског, који је у то време био тренер Слоге, и рекао му да има братаницу која игра добро фудбал, и Звонко ме је позвао на пробу. Успешно сам положила “пријемни” и после Основне школе, коју сам завршила у мом родном месту, уследило је преселење у Земун. У самом почетку било ми је тешко јер сам била међу најмлађима, али временом , талентом и напорним радом изборила сам статус стандарног првотимца. Клуб и ја смо буквално расли заједно и могу да кажем да сам веома поносна на моју Слогу у којој сам провела шест незаборавних година и у њој највише научила. Посебну захвалност дугујем Звонку Михајловском и ово што сам данас у женском фудбалу то је искључиво његова заслуга. И дан – данас ми је велика подршка. Камо среће да је још више таквих спортских радника. После шест проведених година у Слоги уследила је повреда и пауза у трајању од годину дана. Е, онда је на сцену ступила Јелена Полић, са којом сам се дуго познавала и чак играла против ње, и уследио је њен позив. Њен позив се тешко одбија јер то је девојка са пуно енергије и са визијом и идејом. Чак некад кажем да она пркоси законима физике и да је у исто време на више места. Девојка која је много допринела афирмацији женског фудбала. Прихватила сам позив и ево ме и данас на Бањици, истина од јесенас у улози тренера. Сви који су протеклих година били у Раду, на терену и око њега, смо много учинили за афирмацију клуба, Града, али и целе Србије. И у Слоги и у Раду осећала сам се шампионски, победнички и поносно – са задовољством констатује Данијела.

Добре партије, посебно у Слоги, су примећене од стране челника ФСС па су стизали позиви за млађе селекције  Србије, истина изостао је позив за А селекцију. Да ли је за Дацу било места  и у  сениорској селекцији?

– Да, била сам у кадетској и омладинској селекцији Србије. Да ли сам заслужила позив за А селекцију то треба да питате  оне који су о томе одлучивали.

У каријери спортисте дође до успона и падова. Када је Данијела Мирчетић морала да докаже да је снажна и јака и ван терена?

– Повредила сам лигаменте 2013. године и морала сам на операциони сто. Заиста је тешко, пре свега психички, изборити се са тим. Ту је и низ дилема.  Пролазе вам кроз главу разне мисли.  Да ли остати или одустати?  Колико год да сте стабилни, ређају се питања” Хоћу ли моћи да заиграм као раније”… Било је ту и оних који су говорили да више ништа неће бити исто као пре. Чак су ми и доктори  преопоручили да обесим копачке о клин, међутим све је то узалудно било јер сам и у таквој ситуацији схватила да не могу замислити живот без фудбала. Једва сам чекала повратак на терен. Хвала Богу  све је завршено како треба и без последица. Захвална сам свима који су били уз мене у процесу опоравка.

Шта је превагнуло да се определите за тренерски позив и седнете  на ужарену тренерску клупу?

– Још док сам играла фудбал размишљала сам о тренерском послу. Ту жељу ми је касније пробудио  професор Јовановић на ДИФ –у , на секцији за фудбал, а  све је завршено са поверењем Јелене Полић да ми пружи шансу да се окушам у улози тренера, на чему јој дугујем огромну захвалност.

Вођење женског тима носи специфичну тежину због другачије психологије девојчица. Како као млад тренер успевате  да за кратко време ” уђете у душу девојака”и успешно кормиларите фудбалским бродом, званим “грађевинарке” ?

– Тачно је  да су жене специфичне у неким захтевима и њихова психологија се разликује од мушке. Њихову проблематику може једино да зна ко је до јуче са њима играо фудбал. Знам шта је све мени недостајало  као играчу ,и на то обраћам пажњу у раду са девојкама. Посебну пажњу посвећујем  атмосфери  у свлачионици јер одатле све потиче и шири се на терен.

ЖФК Рад је за три године променио три ранга такмичења  и стигао до елитне дивизије. Сада се такмичите у Првој лиги Србије, у другом по реду такмичењу у Србији. Који су тренутни циљеви клуба?

– Превасходни циљ нам је да афирмишемо  женски фудбал и да што више девојчица из Развојне лиге уврстимо у први тим . А, онда ћемо кад дође време  и кад се стекну услови да са младим снагама, што да не, нападнемо и Европу.

Шта недостаје ЖФК Рад да буде стабилан суперлигаш и претедент за европска такмичења?

– Клуб функционише само захваљујући нашем ентузијазму и помоћи од стране мушког клуба, а да се нађе спонзор, и људи који воле женски фудбал, ушли би у озбиљну спортску причу.

Како видите женски фудбал у Србији?

– Налази се у благој експанзији. Све више девојчица се укључује у фудбал. Све је више клубова. Све је мање предрасуда о женском фудбалу.Али, може много више и боље.

Какви су услови за егзистенцију женског фудбала у нашој земљи?

– Веома тешки и ту би се требало позабавити решавањем нагомиланих проблема. Но није моје да о томе причам. Има ко је за то надлежан.

Шта би требало радити  како би се женски фудбал још више популаризовао?

– Нажалост, женски фудбал није толико популаризован у Србији као у другим земљама као што је то случај са земљама Скандинавије, Немачке, Аустрије, Енглеске.  Услови у тим земљама  су неупоредиво бољи него код нас у сваком смислу. Некако смо у запећку и  медија, као да су нас ставили по страни. Изузев неких портала и једног спортског листа скоро да нас и нема и да не постојимо. Осим тога потребна  нам  је помоћ људи који су упућени у спорт.

Шта бисте поручили девојкама које се двоуме да ли да почну да се баве тренирањем овог спорта?

– Девојчицама бих препоручила да не одустају и ако желе да тренирају овај спорт слободно то учине. Битно је само да се труде, верују и воле оно што раде. Бављењем спортом је нешто најлепше и оно оплемењује. Поред здравог тела и духа  добиће прилику да стекну доста пријатеља, изграде карактер и створе веру у себе. Биће успона и падова али морају да буду истрајне – закључила је  Данијела Мирчетић.


© ФК РАД Београд 2019