КЛУБ:

Фудбалски клуб Рад основан је 1958. године од стране грађевинске компаније Рад, преузимањем малог локалног клуба. Дуго година Рад је играо у нижим лигама, све до 70-их година прошлог века када почиње период успона. Клуб је 1973. године ушао у Другу савезну лигу и постао стабилан члан овог ранга такмичења. Већ 80-их година Рад улази у Прву савезну лигу где бележи неке од својих највећих резултата. У највишем рангу остаје све до сезоне 2002/03. када поново на кратко испада у Другу лигу. Од сезоне 2008/09, Рад је са мање или више успеха, стални члан елитног ранга такмичења.

У сезони 1988/89 клуб осваја 4. место у Првој савезној лиги чиме је изборио своје прво учешће у европским куповима. Мало среће фалило је да се те 1989. године избаци из Купа УЕФА чувени грчки Олимпијакос. Утакмицу у Пиреју је победио Олимпијакос резултатом 2:0, а на Бањици су славили Грађевинари са 2:1. Исти успеси поновљени су и у сезони 2010/11. када клуб поново осваја 4. место у Суперлиги Србије и пласман у квалификације за УЕФА Лигу Европе, а клуб овог пута стиже до другог кола квалификација.

Клуб се професионализовао, стварао репрезентативце, и дан данас их ствара. Са играчима гаји посебан однос поверења. Кроз Клуб је за 60 година постојања прошло више стотина првотимаца и више хиљада играча осталих категорија, више десетина играча је отишло у иностранство и већина њих се увек враћала у Клуб, као свој матични, до новог трансфера. Као сви велики клубови ФК Рад има и своје организоване навијаче ЈУНАЈТЕД ФОРСЕ, специфичне и препознатљиве, одане до краја.

НАВИЈАЧИ КЛУБА:

Све је почело далеке 1987 године када је група београдских момака, махом скинса, одлучила да оснује навијачку групу. Нису желели да навијају ни за један од два режимска клуба, одлучили су да навијају за ФК РАД који је тада ушао у прву лигу. Већ тада су почели да испољавају београдски урбани дух, покушавајући да извуку Србију од чемерног размишљања да постоје само два клуба за које Срби могу навијати. За разлику од већине навијачких група у тадашњој држави, У.Ф. се нису приклонили ни једној политичкој партији или “националном лидеру”. Далеко од тога да су били аполитични, увек су гајили субкултурни српски патриотизам, али им је, за разлику од већине других, Рад увек био на првом месту. У свему су били испред осталих сем у бројности и то им је била највећа препрека у походу на европски врх у навијању. Увек са песмом и заставом без обзира на бројност.

Одједном су се сви устремили на Радовце, били су главна мета свима, али још нико не може да се похвали да су их тукли. Они су једина група којој никад није “пао” ни један транспарент. Постали су авангарда на нашим стадионима, увели су моду малих застава (2×2), застава на две мотке, оригиналне песме и мелодије… Што је најважније доказали су свима да постоје и други тимови осим Звезде и Партизана. Показали су и показују свима како се воли свој клуб, за њих нема важних и неважних утакмица.